Po­štu­jem pra­vo sva­kog čo­vje­ka, pa i go­spo­di­na No­va­ka Adži­ća, da o sve­mu, pa i o spo­me­ni­ku „Ve­li­kom voj­vo­di“ Mir­ku Pe­tro­vi­ću „na­sred Pod­go­ri­ce“, ima svo­je uvje­re­nje i stav, da se „zdu­šno“ za­la­že za nje­go­vu ob­no­vu. Ne po­štu­jem i ne uva­ža­vam, me­đu­tim, ni­či­je pra­vo da to či­ni ostra­šće­no i sa na­gla­še­nom mr­žnjom pre­ma ne­is­to­mi­šlje­ni­ci­ma, žmu­re­ći pred ne­po­re­ci­vim isti­na­ma i či­nje­ni­ca­ma.
Na­ro­či­to ne po­štu­jem to­li­ku ko­li­či­nu sr­bo­mr­zač­ke fo­bi­je i ma­ni­pu­la­ci­je iz­ra­že­ne u pri­či da su taj spo­me­nik svo­je­vre­me­no sru­ši­li „oku­pa­to­ri“ Cr­ne Go­re, od­no­sno ak­te­ri „na­sil­nog pri­sa­je­di­nje­nja Cr­ne Go­re Sr­bi­ji“, kao da u po­zna­toj Pod­go­rič­koj skup­šti­ni 1918. go­di­ne, ko­ja je od­lu­či­va­la o to­me, ni­je­su sje­dje­li ta­da naj­i­stak­nu­ti­ji, naj­um­ni­ji i naj­pri­bra­ni­ji pred­stav­ni­ci cr­no­gor­skog na­ro­da.
Uza­lud se No­vak Adžić po­zi­va na „re­le­vant­ne“ isto­ri­ča­re i „re­le­vant­nu na­uč­nu isto­ri­o­gra­fi­ju“, ako to svo­di na krug isto­mi­šlje­ni­ka, onih ko­ji ni po ko­ju ci­je­nu ne­će da pri­zna­ju da je „Ve­li­ki voj­vo­da“ Mir­ko Pe­tro­vić to­kom dvi­je po­ha­re Ku­ča na­pra­vio ge­no­cid i po­či­nio sra­mot­ne zlo­či­ne, da ni po­sli­je go­to­vo 170 go­di­na ni­je­su iz­bli­je­dje­li kr­va­vi tra­go­vi nje­go­ve bez­du­šno­sti i kr­vo­loč­no­sti is­po­lje­ne u tim po­ho­di­ma.
Adžić mi pri­pi­su­je pri­stra­snost i neo­bjek­tiv­nost u opi­su tih po­ha­ra. Či­ta­la­ca ra­di, pod­sje­ćam da sam o tim po­ha­ra­ma (dža­ba ih Adžić sta­vlja pod zna­ke na­vo­da) na­pi­sao dvi­je knji­ge. Knji­ga „Ze­ko Ma­li“ do­ži­vje­la je pet iz­da­nja u ti­ra­žu od pre­ko 12.000 pri­mje­ra­ka, u njoj za dva­de­set go­di­na ni­ko ni­je slo­va po­ma­kao, vje­ro­vat­no sto­ga što sam se, po­red ša­či­ce Adži­će­vih „re­le­vant­nih“ isto­ri­ča­ra, po­zvao i na sto­ti­nak dru­gih isto­ri­ča­ra i hro­ni­ča­ra tih do­ga­đa­ja. Zlo­dje­li­ma „Ve­li­kog voj­vo­de“ Mir­ka Pe­tro­vi­ća ba­vio sam se i u pro­šle je­se­ni u ob­ja­vlje­noj knji­zi „Kuč­ka pe­ći­na“ či­ji je ti­raž ta­ko­đe pla­nuo za ne­dje­lju da­na, ali ni Adžić ni bi­lo ko dru­gi do sa­da ni­je za­ši­ljio pe­ro i do­ka­zao da sam bio pri­stra­san i neo­bjek­ti­van.
Si­gu­ran sam da raz­log le­ži u či­nje­ni­ci da sam pu­nu vje­ru po­klo­nio Mar­ku Mi­lja­no­vu, sa­vre­me­ni­ku i ne­po­sred­nom svje­do­ku i hro­ni­ča­ru tih do­ga­đa­ja iako Adžić sa­da po­ku­ša­va da ga pred­sta­vi kao po­slu­šni­ka, pod­re­pu­šu i li­ži­sa­na knja­za Da­ni­la, voj­vo­de Mir­ka i knja­za Ni­ko­le, ko­ji se, to­bož, oku­ra­žio i „pro­pje­vao“ tek kad je pao u ne­mi­lost go­spo­da­ra.
Sva ta pro­vid­na, pa­u­či­na­sta kon­struk­ci­ja pa­da kad Adžić i nje­go­vi pret­hod­ni­ci i isto­mi­šlje­ni­ci, či­ju pri­ču pa­pa­gaj­ski po­na­vlja, poč­nu da prav­da­ju cr­no­gor­ske zlo­či­ne u Ku­či­ma že­ljom klja­za Da­ni­la da to ple­me ko­nač­no pri­sa­je­di­ni Cr­noj Go­ri, pri­čom o tur­ko­fil­skim te­žnja­ma Ku­ča po­sli­je sve­ga što su vje­ko­vi­ma is­tr­pje­li od Tu­ra­ka. Ako je knja­zu Da­ni­lu i nje­go­vom bra­tu–eg­ze­ku­to­ru to­li­ko bi­lo sta­lo do Ku­ča, za­što ih on­da ne­pu­ne dvi­je go­di­ne ka­sni­je ona­ko jef­ti­no, kao šu­ga­vu ja­rad na zlo­me pa­za­ru, pre­pu­sti­še i pro­da­do­še Tur­ci­ma?
Na osno­vu sve­ga što sam pro­či­tao i što znam o cr­no­gor­skim po­ha­ra­ma Ku­ča, o ono­me što je voj­ska ko­jom je ko­man­do­vao „Ve­li­ki voj­vo­da“ Mir­ko ta­mo po­či­ni­la 1855. i 1856. go­di­ne, ja i da­lje osta­jem pri tvrd­nji da spo­me­nik tom zli­kov­cu i krv­ni­ku ni­je sru­šio ni Sa­vo Fa­tić ni – ka­kve li iro­ni­je i be­smi­sli­ce! – mi­tro­po­lit Ga­vri­lo Do­žić, već mr­žnja onih ko­je je ta­ko krv­nič­ki za­du­žio, že­lja za osve­tom ko­ja je pro­klju­ča­la u tre­nut­ku kad je ne­sta­la moć moć­nog go­spo­da­ra, ono­ga ko­ji je u svo­joj oho­lo­sti i sa­mo­vla­šću i po­di­gao spo­me­nik ocu, ne­će li ta­ko opra­ti nje­go­ve kr­va­ve ru­ke i cr­ni obraz pred po­tom­stvom.
No, da ne ri­zi­ku­jem da me No­vak Adžić po­no­vo op­tu­ži za ple­men­sku ostra­šće­nost, že­lim sa­mo još da pro­ko­men­ta­ri­šem nje­go­vo pi­ta­nje „za­što po­je­di­ni Ku­či ni­je­su ni po­ku­ša­li, a ka­mo­li sru­ši­li spo­me­nik u pe­ri­o­du od 1886. do 1919.“ Od­go­vo­ri­ću jed­nom aneg­do­tom ve­za­nom za gla­so­vi­tog so­vjet­skog li­de­ra Ni­ku­tu Ser­ge­je­vi­ča Hru­ščo­va. Kad je sjeo na tron i jav­no pro­go­vo­rio pro­tiv Sta­lji­na i sta­lji­ni­zma, na jed­noj kon­fe­ren­ci­ji za štam­pu ne­ki no­vi­nar mu je, na­rav­no ano­nim­no, po­sta­vio pi­ta­nje: gdje je bio dok je Sta­ljin bio živ i na vr­hun­cu mo­ći. Hru­ščov mu je od­go­vo­rio: „Krio sam se u is­toj ru­pi u ko­joj se i vi sa­da kri­je­te.“
Na sre­ću, mi­nu­la su vre­me­na skri­va­nja i ću­ta­nja i sve isti­ne mo­gu i mo­ra­ju da se ka­žu, pa i isti­na o „Ve­li­kom voj­vo­di“ Mir­ku Pe­tro­vi­ću i nje­go­vim „za­slu­ga­ma“ i dža­ba i Adžić i adži­ći po­ku­ša­va­ju da tu pri­ču za­ta­ška­ju ga­la­mom da je onaj ko je pro­tiv ve­li­ča­nja tog krv­ni­ka – pro­tiv Cr­ne Go­re i nje­ne dr­žav­no­sti.
Na kra­ju, ja ne­mam ilu­zi­ja da će ova vlast, u svom bez­u­mlju i sa­mo­vla­šću, po­pe­ri­ti taj spo­me­nik – si­la uzme ze­mlje i gra­do­ve... ali sam isto ta­ko si­gu­ran da će jed­nom, kad-tad, opet do­ći ne­ka 1919. jer je krv ljud­ska – oso­bi­to krv dje­ce – „ra­na na­o­pa­ka“ i ona kad-tad mo­ra na nos sko­či­ti ono­me ko je pro­li­je, ali i ono­me ko taj zlo­čin prav­da i kri­je.
Bu­do Si­mo­no­vić


Br­zo­jav

U na­bra­ja­nju onih ko­ji su se ba­vi­li cr­no­gor­skim po­ha­ra­ma Ku­ča i te zlo­či­ne, na­rav­no, pra­vda­li „cr­no­gor­skim dr­žav­nim in­te­re­si­ma, No­va­ku Adži­ću se oma­klo da spo­me­ne i pro­fe­so­ra Du­ša­na Vuk­sa­na, ne­u­mor­nu kr­ti­cu i jed­nog od naj­za­slu­žni­jih cr­no­gor­skih isto­ri­ča­ra što su mno­ge taj­ne obje­lo­da­nje­ne i ne­bro­je­ne za­go­net­ke ri­je­še­ne. Upra­vo on je pro­na­šao onaj br­zo­jav ko­ji je „Ve­li­ki voj­vo­da“ Mir­ko Pe­tro­vić upu­tio iz Ku­ča bra­tu-go­spo­da­ru. To je ta stra­šna sa­mop­tu­žba pred ko­jom pa­da­ju ar­gu­men­ti svih ko­ji taj po­hod po­ku­ša­va­ju prav­da­ti dr­žav­nim in­te­re­si­ma. On jav­no pri­zna­je da je „do pod­ne“ 50 gla­va ot­ki­nuo. A po­ha­ra je tra­ja­la dva da­na...